Feniks

 Balkanske ramonde (Ramonda serbica i Ramonda nathaliae) ili feniks-cvetovi su veoma zanimljive endemske biljke. Mogu se naći jedino u Jelašničkoj i Sićevačkoj klisuri kraj Niša. Ramonde su ljupkog izgleda u narodu poznate i kao kolačići. Za njih je vezana jedna neobična i retka pojava: čak i ako se potpuno osuše, mogu ponovo oživeti kada se zaliju. Verovatno zahvaljujući ovoj sposobnosti, ramonde su i preživele poslednje ledeno doba.

Josif Pančić

Sava Petrović

Rod ramonda, inače, ima tri vrste, od čega dve rastu na Balkanu, a jedna na Pirinejskom poluostrvu. Prva je otkrivena na Pirinejima, 1831. godine, zaslugom francuskog istraživača Ramonda, po kome je čitav rod i dobio ime. Drugu vrstu ramonde pronašao je Josif Pančić, 1874, prvo na Rtnju, a onda i u Sićevačkoj klisuri, i nazvao je srpska (serbica). Opet, deceniju kasnije, 1884,  dr Sava Petrović, dvorski lekar kralja Milana Obrenovića, pronašao je u okolini Niša i treću vrstu, koju je, zajedno sa Pančićem, opisao kao novu vrstu za nauku pod imenom R. nathaliae, u čast srpske kraljice Natalije.

Balkanske ramonde, bljke kolačići , kako ih zbog ljupkosti nazivaju u narodu, cvetaju od druge polovine aprila do prve polovine maja. Kada tokom suše uđu u stanje mirovanja, povijaju lišće u svojevrsne gužve koje su toliko suve da se  drobe pod prstima. Ipak, pošto padne kiša, već nakon 12 časova vraćaju im se sve fiziološke funkcije, a ubrzo se potpuno otvaraju.

Sposobnost anabioze
                                                                                                                               

Haberlea rhodopensis

  U svetu postoji oko 270.000 vrsta cvetnica, a svega njih tridesetak imaju sposobnost anabioze, ili prividnog odsustva života, što je stanje u koje ulaze tokom suše, da bi s kišom ponovo oživele, zbog čega ih Englezi nazivaju vaskrsavajuće biljke. One su mahom zastupljene u srednjoj i južnoj Americi, južnoj Africi, jugoistočnoj Aziji i Australiji. Ramonde i njihova dva srodnika, Haberlea rhodopensis u Bugarskoj i severoistočnoj Grčkoj, kao i Jankaea heldreichii na Olimpu, jedine su cvetnice u Evropi koje imaju taj redak dar. To su reliktne biljke ili živi fosili nekadašnje suptropske flore koja je bila zastupljena na našem kontinentu pre ledenog doba.

Haberlea rhodopensis

  Anabiozu ramonde je otkrio ruski botaničar Pavel Černjavski koji je Natalijinu ramondu 1928. godine stavio u svoj herbarijum. Nakon što je slučajno prosuo vodu po herbarijumu, prethodno potpuno suva biljka je procvetala. Ovo otkriće je iste godine objavljeno u Ruskom botaničkom žurnalu. Ramonda iz stanja prividnog odsustva života (anabioze), koje može trajati mesecima, a možda i godinama, nakon rehidratacije vraća u potpunosti svoje fiziološke funkcije za 8 do 10 sati.

Jankaea heldreichi

 



















Izdržljive i na velikim visinama

Ako je za utehu, jedina dva mesta u svetu gde ove dve vrste rastu jedna uz drugu u takozvanoj simpatriji nalaze se blizu Niša. Ovo je interesantno, jer srpska i Natalijina ramonda, uz mnoštvo sličnosti, imaju donekle različitu ekologiju.
 Obe preferiraju krečnjačke stene, staništa su im po kanjonima i klisurama, i uvek se nalaze na severnim stranama, pa su precizniji orijentiri nego mahovine, koje mogu biti na svim stranama sveta. Na severu su zato što su to biljke preostale još iz tercijara, koje uspevaju na mestima sa malim oscilacijama temperature i vlage. Ipak, Ramonda nathalie je izdržljivija. Za razliku od srpske ramonde, može se naći i na visinama čak do 2.150 metara, dok R. serbica ne raste na visinama većim od 1.700 metara, uspevajući na zavučenijim mestima, u usecima i šumama. Kako su se našle zajedno na tim mestima? Pretpostavlja se  da su migrirale usled glacijacije.

Razlike između ramondi
                                                                                   

  Ramonda serbica

  
Ramonda nataliae 

Srpsku i Natalijinu ramondu najlakše je razlikovati prema obliku lista i cveta: prva ima obično rombičan, ređe ovalan list čije su ivice grubo nazubljene, a druga okruglastije listove, sa pravilnim i sitnim zupcima. Opet, Serbica ima tanjirast, zaobljen cvet, dok su kod Natalie latice prave. Takođe, razlikuju se i po tome što se kod Natalijine ramonde krunični listići međusobno preklapaju, dok su kod srpske ramonde razdvojeni. Cvetovi su im pri tom veoma lepi. Najčešće, Ramonda nathalie ima tamno-ljubičaste, a srpska svetloljubičaste cvetove, iako boja može da varira do bele. Obe vrste su retke i dobro podnose hladnoću.

Primerci balkanskih ramonda mogu biti jako stari, ali je to kod zeljastih biljaka teško utvrditi, zbog podzemnog stabla. U principu, kod ovih biljaka postoji korelacija između starosti i veličine rozete, pri čemu treba naglasiti da na mestima gde žive u ekstremnim uslovima ne mogu imati veliki godišnji prirast. Stevanović, pak, kaže da je nailazio na primerke ramondi sa prečnikom rozete i od po 25 centimetara, sa po 50, 60 cvetova, za koje veruje da su stare stotinu i više godina.




Mada se u početku verovalo da je rasprostranjenje srpske i Natalijine ramonde vezano samo za Srbiju, kasnijim istraživanjima Balkanskog poluostrva utvrđeno je da ih još više ima van naše teritorije. U tom smislu, posebno je značajan Košaninov rad „Geografija balkanskih ramondija“, koji navodi da se ove dve vrste prilično jasno geografski diferenciraju: Ramonda nathalie pretežno je vezana za sliv Vardara (najbogatija nalazišta su u Makedoniji, a ima je i u severnoj Grčkoj), dok je Ramonda serbica rasprostranjena u klisurama i kanjonima jadranskog sliva (glavni deo areala je u Albaniji, a pokriva i delove Makedonije, Grčke i Bugarske, pri čemu zapadnu granicu čine nalazišta u Crnoj gori i istočnoj Srbiji).